Опис
Разговори с егзекутором, убојитог наслова „Ја. џелат“, потпуно су нови облик литературе код нас, поготову кад је реч о аутентичном сведочењу човека који је беспоговорно извршавао смртну казну у времену владавине КПЈ. Саговорник овој личности јесте Слободан Гавриловић, који је већ увелико загазио у четврту деценију помног социолошког сабирања и испитивања, као и тумачења појма Зла. Почетна идеја о стаљинизму као џелатству родила је четири књиге о жртви, о Живојину Павловићу, па јој се сада као симетрични парњак јављају и четири књиге о џелату. Произлазило би стога како је институција џелата неопходно везана са жртвом (свакој од њих идентични број посвећених и написаних књига), али је тиме Слободан Гавриловић отворио и ширу, никако и метафизичку, тему о том да ли жртва потребује егзекутора или, обрнуто, џелат постоји уколико има и жртве, која није увек неминовно и кривац. Иако је, наиме, од давнина постављено питање о Добром и о Злу у човеку, ипак је овде, на примеру Живојина Павловића и Видана Мићића, разбокорено и много шире отворена дилема о постојању оба ова пола унутар једне особе. Не скривајући постојећу литературу о разоткривању стаљинизма још и пре Другог светског рата, аутор овог разговора, вођеним у необично подужем временском одсеку од седам година, Слободан Гавриловић у уводу наводи сву постојећу литературу и то вишежанровску: публицистичку, историјску, аутобиографску, мемоарску, романескну. Уз то сугерише читаоцу и питање о том да ли је стаљинизам био онај изворни образац који је постао стимуланс за нове џелате и обрачуне с неистомишљеницима такве идеологије.
Мирјана Стефановић
